ludilo


zabava, muzika i sve sto ide uz to
 
PrijemKalendarFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj seLista članovaKorisničke grupePristupi

Share | 
 

 Nemacki oficiri tokom 2. svetskog rata

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
DzoKv



Broj poruka : 31
Godina : 32
Location : Kraljevo
Datum upisa : 18.12.2007

PočaljiNaslov: Nemacki oficiri tokom 2. svetskog rata   Uto Dec 25, 2007 10:56 am

Hajnc Guderijan

Hajnc Vilhelm Guderijan (Heinz Wilhelm Guderian, 17. jun 1888. - 14. maj 1954.) je bio vojni teoretičar i general u nemačkoj armiji tokom Drugog svetskog rata. Organizacija i komandovanje nemačkim oklopnim divizijama bazirali su se na njegovim delima od koji je svakako najpoznatija knjiga "Pažnja! Tenkovi!" (Achtung! Panzer!). Tokom svoje vojne karijere bio je na položajima komandanta oklopnog korpusa, komandanta oklopne armije, Generalnog inspektora oklopnih snaga i Načelnika Generalštaba kopnene vojske.


Biografija

Guderijan je rođen u istočnoj Prusiji, u gradiću Kulm, koji se danas nalazi unutar poljskih granica. Od 1901. god 1907. god. pohađao je mnoge vojne škole. Stupio je u armiju 1907. god. kao oficir-kadet i to u 10. Hanoverski lovački bataljon kojim je komandovao njegov otac. 1911. god. Guderijan je pristupio 3. telegrafskom bataljonu roda veze, a oktobra 1913. god. oženio se sa Margaret Gorne sa kojom je imao dva sina.

Prvi svetski rat

Tokom Prvog svetskog rata služio je kao vezista u generalštabu. Posle rata Guderijan je ostao u sastavu nove, reformisane nemačke vojske Rajhsvera (Reichswehr) koja je prema uslovima Versajskog mirovnog sporazuma bila ograničena na 100.000 ljudi, gde se specijalizovao za oklopne jedinice. Kako je tečno govorio engleski i francuski jezik bio je pod značajnim uticajem tadašnjih teoretičara upotrebe oklopnih snaga Dž.F.C. Filera i B.H. Lidl Harta čija dela je preveo na nemački jezik. U svojoj knjizi Achtung! Panzer!, napisanoj 1936-37. god. Guderijan je objasnio svoju teoriju o ulozi oklopnih snaga i avijacije u modernom ratovanju. Oklopne jedinice koje je stvorio i koje su se borile u skladu sa principima blickriga, predstavljale su osnovu nemačke vojne moći tokom Drugog svetskog rata.

Drugi svetski rat



Tokom napada na Poljsku i na Francusku Guderijan je komandovao XIX armijskim korpusom. Lično je komandovao napadom nemačkih oklopnih jedinica koje su probile francusku liniju odbrane kod Sedana. Njegove oklopne jedinice predvodile su tzv. "trku do obale" kojom je završeno opkoljavanje glavnine savezničkih snaga u Francuskoj. U napadu na SSSR komandovao je Oklopnom grupom "Guderijan" koja je od 5. oktobra 1941. god. preimenovana u Drugu oklopnu armiju. Tokom operacije "Barbarosa" oklopne jedinice pod njegovom komandom doslovno su se pridržavale doktrine blicrkiga i napredovale su takvom brzinom da je Guderijan ubrzo stekao nadimak "Schneller Heinz" (brzi Hajnc). Oklopni klin kojim je on komandovao u rekordnom vremenu je zauzeo Smolensk i spremao se za nastupanje prema Moskvi kada mu je naređeno da promeni pravac napredovanja južno ka Kijevu. Razrešen je komande 25. decembra 1941. god. zbog nepoštovanja hitlerovog naređenja o zabrani povlačenja i prebačen je u rezervni sastav Vrhovne komande kopneneih snaga.

Posle nemačkog poraza kod Staljingrada, Guderijan je pozvan u aktivnu službu da bi 1. marta 1943. god. bio imenovan za Glavnog inspektora oklopnih jedinica. Njegovo zaduženje bilo je da nadzire proizvodnju tenkova kao i obuku i upotrebu oklopnih jedinica. 21. jula 1944. god. postao je načelnik Vrhovne komande kopnene vojske. Hitler ga je otpustio 28. marta 1945. god. posle svađe zbog neuspelog kontranapada čime se završio dugi period međusobnog neslaganja i netrpeljivosti.

Guderijanovo smenjivanje je usledilo nakon jedne od nadramatičnijih scena koja se ikada odigrala u Kancelariji Rajha (nem. Reichskanzlei). Rekonstrukcija događaja izvedena je uglavnom na osnovu Guderijanovih memoara "Vođa tenkova".

Hitlerova uobičajena podnevna konferencija počela je prilično mirno, iako je povremeno na površinu izbijalo jedva prikrivena netrpeljivost između učesnika. Guderijan je Hitleru dostavio memorandum u kome je objasnio da je 23. marta propao napad 9. armije, pod komadnom generala Teodora Busea (nem. Theodor Busse) na Kistrin (nem. Küstrin), propao zbog nedostatka artiljerijske municije. Hitleru se nije svideo ne samo Guderijanov ton no ni njegov pokušaj da opravda 9. armiju, a posebno generala Busea. Okomio se na Busea kao jedinog krivca za sve i naredio da Buse dođe na sastanak i podnese kompletan izveštaj.

Kao što je i bilo uobičajeno, sastanku su prisustvovali svi Hitlerovi vojni savetnici. Pored Guderijana i Busea tu su bili načelnik štaba Vrhovne komande oružanih snaga (nem. Oberkommando der Wehrmacht, skraćeno OKW) feldmaršal Vilhelm Kajtel (nem. Wilhelm Bodewin Johann Gustav Keitel (1882 - 1946.g.), načelnik operativnog odeljenja (nem. Chef des Wehrmachtsführungsstabes) Alfred Jodl (Alfred Jodl) - (1890 – 1946.g.), Firerov ađutant, načelnik personalnog odeljenja general Vilhelm Burgdorf (nem. Wilhelm Burgdorf) - (1895 – 1945.g.) i još neki visoki oficiri i razni pomoćnici. Hitler je nekoliko minuta slušao opšti izveštaj o situaciji, a onda je pozvao generala Busea da podnese svoj izveštaj. Buse je počeo svoje izlaganje kratkim prikazom organizacije napada i snaga koje su u njemu učestvovale. Na Hitleru se ubrzo videlo da mu je to dosadno, a onda je odjednom prekinuo Busea. "Zašto je napad propao?", i odmah je baz zadržavanja odgovorio na sopstveno pitanje, "Zbog nesposobnosti! Zbog nemara!" Zasuo je uvredama Busea, Guderijana, i celu Vrhovnu komadu. Svi su bili nesposobni. "Napad na Kistrin je izvršen, vikao je, bez odgovarajuće artiljerijske pripreme!" Zatim se okrenuo Guderijanu. "Ako Buse nije imao dovoljno municije, kao što tvrdite, zašto mu niste dopremili više?"

Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina a onda je Guderijan počeo tihoda govori: "Već sam Vam objasnio da ..." Hitler ga je prekinuo pokretom ruke: "Objašnjenja! Izgovori! To je sve što od Vas mogu čuti. U redu! Onda nam Vi objasnite ko nas je izdao kod Kistrina, vojnici ili Buse?!" Tada je Guderijan planuo: "Glupost!! To je najobičnija glupost!!" Tim rečima je doslovno pljunuo na Hitlera. Besan, tamnocrven u licu, sipao je rečenice kao rafale. Buse nije kriv! To sam Vam već jednom rekao!! On je samo izvršio naređenje! Upotrebio je svu municiju kojom je raspolagao! Sve što je imao!! Bes je provalio iz Guderijana kao oluja. Borio se da nađe prave reči. "A Vi tvrdite da su za poraz krivi vojnici - pogledajte koliko ih je poginulo!!", urlao je. "Pogledajte gubitke! Vojnici su izvršili svoju dužnost! Njihova spremnost da se žrtvuju je dokaz za to!"

Hitler mu je odgovorio, takođe urlajući: "Nisu izvršili zadatak! Nisu izvršili zadatak!!"

Guderijanovo lice je poprimilo ljubičastu boju, vikao je koliko ga je grlo nosilo: „Moram Vas zamoliti ... moram Vas zamoliti da više ne optužujete ni Busea ni njegove trupe!!“

Obojca su bila nesposobna za bilo kakvu normalnu raspravu, ali nisu hteli da prestanu. Okrenuti jedan ka drugom, Guderijan i Hitler, upustili su se u tako žestoku i strašnu svađu da su ostali oficiri i ađutanti stajali kao oduzeti, ukočeni od šoka. Hitler, psujući Generalštab, nazivao ih je "beskičmenjacima", "idiotima" i "kretenima"! Neprestano su ga "varali", "pogrešno ga informisali i "podvaljivali" mu. "Da li ga je general-major Rajnhard Gelen" (nem. Reinhard Gehlen) - (1902 – 1979.g.) "u svojoj obaveštajnoj proceni pogrešno informisao o sovjetskim snagama?" "Nije!", odgovorio je Guderijan. "Gelen je budala!", uzvratio je Hitler. "A šta je sa onih 18 divizija koje se, odsečene još uvek nalaze u baltičkim zemljama, u Kurlandiji (nem. Kurland)?" "Ko Vas je prevario u vezi sa njima?", vikao je Guderijan. "I kad konačno nameravate da povučete tu armiju iz Kurlandije?!"

Sukob je bio toliko žestok i bučan da se niko nije mogao setiti kako je tačno tekla svađa. General Buse, bez svoje krivice povod sukoba, je posle rata rekao: Bili smo kao paralisani. Nismo mogli verovatoi da se sve to zaista događa.

Jodl je bio prvi koji je došao k sebi. Zgrabio je zajapurenog Guderijana za ruku i zamolio ga: "Molim Vas, molim Vas, smirite se!" Odvukao je Guderijana u stranu. Kajtel i Burgdorf počeli su da se vrzmaju oko Hitlera koji se, iscrpljen, srušio na stolicu. Užasnut Guderijanov ađutant, baron Frajtag fon Loringhofen (nem. Bernd Baron Freytag von Loringhoven) (rođen 1914.g.), ubeđen da će njegov pretpostavljeni biti uhapšen ako ga smesta ne izvede iz prostorije, otrčao je napolje, nazvao general-majora Hansa Krebsa - (1898 – 1945.g.), Guderijanovog načelnika štaba u Cosenu i isprišao mu šta se dogodilo. Fon Loringhofen je zamolio Krebsa da nazove Guderijana pod izgovorom da su stigle hitne vesti sa fronta i da govori sa njim dok se general ne smiri. Guderijan je nakon mnogo nagovaranja pristao da izađe iz sobe za konferencije. Krebs je uspeo da zaokupira Guderijanovu pažnju punih 15-ak minuta, a za to vreme je načelnik šatab Vrhovne komande kopnene vojske potpuno ovladao svojim emocijama.

Tokom tog predaha smirio se i Hitler. Kad se Guderijan vratio, Hitler je vodio konferenciju kao da se ništa nije dogodilo. Kad je video da se Guderijan vratio Firer je naredio da se svi iz prostorije udalje osim Kajtela i Guderiajna. Kad su ostali sami, Hitler je hladno rekao: "Generale Guderijan vaše zdravstveno stalje zahteva da smesta uzmete 6 nedelja bolesničkog odsustva". Guderijan je odgovio: "Otići ću". Međutim, za Hitlera stvar još uvek nije bila završena, i zamolio je Guderijana da ostane do kraja konferencije. Sastanak je zavrešen tek kroz nekoliko časova, a za to vreme Hitler je postao skoro srdačan: "Molim Vas učinite sve da što pre ozdravite. Za 6 nedelja situacija će verovatno postati kritična, i tada ćete mi biti potrebni. Kuda namearavte da odete?" I Kajtela je to interesovalo. Ta iznenadna briga za njegovo zdravlje se Guderijanu učinila sumnjivom te je razborito odlučio da ne otkriva svoje planove. Izvinio se i udaljio se brzo iz Kancelarije Rajha. Tako je Guderija smenjen. Tvorac nove taktike upotrebe oklopnih snaga, poslednje veliko ime među Hitlerovim oficirima, napusto je komandni položaj a s njim je definitivno nestao i poslednji trag zdravog rasuđiavnja u nemačkoj Vrhovnoj komandi. Nasledio ga je general-major Hans Krebs.

Guderija je nakon ovoga otputovao sa suprugom u jedan sanataorijum u blizini Minhena (nem. München), gde je mogao da pregleda svoje bolesno srce i da dobije neophodne lekove, a zatim se spremao da ode u jedini još uvek preeostali mirni deo Nemačke, u južnu Bavrsku (nem. Bayern). U tom delu zemlje nije bilo ničeg osim vojnih bolnica, domova za oporavak, penzionisanih ili smenjenih oficira i evakisanih državnih funkcionera sa njihovim državnim aparatom.

Posle rata

Uprkos protestima Sovjetske i Poljske vlade Guderijan nije optužen za ratne zločine tokom Nirnberškog procesa zato što se smatralo da su njegovi postupci bili u skladu sa međunarodnim pravilima ratovanja. Najozbiljniji incident vezan za ovog generala odigrao se tokom bitke kod Vizne u Poljskoj, kada je Guderijan zapretio poljskom komandantu da će streljati zarobljene poljske vojnike ukoliko ne naredi preostalom delu jedinice da se preda. Iako je poljska vlada zahtevala da se ovakav postupak tretira kao ratni zločin na zapadu je preovladalo mišljenje da je u pitanju bio najobičniji bezopasni blef. Guderijan je takođe prihvatio na poklon od Hitlera imanje u Poljskoj u oblasti Vartegau dok su njegovi vlasnici izbačeni sa poseda. Prilikom penzionisanja 1942. god. Hitler mu je poklonio i značajnu sumu novca.

Njegov sin, Hajnc Ginter Guderijan postao je istaknuti general Bundesvera, a kasnije i NATO-a.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
DzoKv



Broj poruka : 31
Godina : 32
Location : Kraljevo
Datum upisa : 18.12.2007

PočaljiNaslov: Nemacki oficiri tokom 2. svetskog rata   Uto Dec 25, 2007 10:59 am

Fedor fon Bok



Fedor fon Bok (nem. Fedor von Bock) (3. decembar, 1880. - 4. maj, 1945.) je bio Generalfeldmarschall Vermahta, koji je služio kao komandant Armijske grupe Centar tokom napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez 1941 godine. Fon Bok je smatran generalom koji sve radi "po pravilima", i nije se puno mešao u politiku, ali takođe nije simpatisao one koji su se protivili Adolfu Hitleru.

Život i karijera

Rođen je u Kirstinu u Nemačkoj. Pohađao je vojnu akademiju, a zatim je stupio u Nemačku vojsku 1897 godine. Borio se u Prvom svetskom ratu, i do 1918. je stekao čin majora. Ostao je u armiji nakon završetka rata, služeći kao komandant Treće armijske grupe.

Bio je jedan od nekolicine oficira koji nisu smenjeni sa dužnosti kada je Hitler reorganizovao vojsku 1939. u osvit Drugog svetskog rata. U to doba, fon Bok je bio zadužen da vodi Armijsku grupu Sever tokom uspešne Invazije na Poljsku. Nakon uspešnog vođenja blickriga protiv Francuske, Belgije, i Holandije, fon Bok je unapređen u feldmaršala. Zatim mu je dato njegovo najčuvenije zaduženje; operacija Barbarosa, osvajanje Moskve i poraz Sovjetskog Saveza. 1941, fon Bok je izvršio invaziju na deo Poljske pod sovjetskom okupacijom, raskinuvši sporazum Ribentrop-Molotov između Nemaca i Sovjeta. Do decembra, cela Poljska, Ukrajinska SSSR, kao i Belorusija i veći deo zapadne Rusije su bili osvojeni.

Međutim, fon Bok je imao nesreću da se suoči sa oštrom ruskom zimom, kada su njegovi vojnici dospeli na oko 30 km od Moskve. Temperature su pale na prosečnih -30º C, a nemački vojnici su imali izrazito neodgovarajuću odeću, jer je Hitler usmerio resurse na Zapadni front. Tenkovski motori su redovno otkazivali, a oružje se često kočilo. Međutim, Hitler je naredio fon Boku da drži svoje pozicije. Ruske snage, pod komandom maršala Georgi Žukova, su brzo prešle u protivofanzivu, odbacivši nemce na 145 km od Moskve. Nemačke žrtve su se merile hiljadama, a Nemci do kraja rata više nisu zapretili Moskvi.

Iako se lično protivio zverstvima koja su Nemci činili protiv sovjetskih civila, fon Bok nikada nije protestovao direktno kod Hitlera (mada je jednom prilikom naložio podređenom da podnese formalnu žalbu). Nakon Hitlerovog samoubistva, fon Bok se stavio pod komandu admirala Karla Denica, novog vođe Nemačke. Boraveći u Hamburgu, fon Bok je ubijen u savezničkom bombardovanju 4. maja, 1945.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
DzoKv



Broj poruka : 31
Godina : 32
Location : Kraljevo
Datum upisa : 18.12.2007

PočaljiNaslov: Nemacki oficiri tokom 2. svetskog rata   Uto Dec 25, 2007 11:03 am

Fridrih Paulus



Fridrih Vilhelm Ernst Paulus (nem. Friedrich Wilhelm Ernst Paulus) (Brajtenau, 23. septembar 1890. — Drezden, 1. februar 1957), je bio nemački general, kasnije unapređen u feldmaršala, tokom Drugog svetskog rata.

Fridrih Paulus je bio sin učitelja. Bezuspešno je pokušao da postane pitomac u Nemačkoj mornarici, i kratko vreme je proveo studirajući prava na Univerzitetu u Marburgu. Kada nije uspeo na studijama, napustio je univerzitet, i stupio u 111. pešadijski puk, februara 1910. Oženio se sa Elenom Rozeti-Solesku 4. jula 1912.

Prvi svetski rat

Kada je počeo Prvi svetski rat, Paulusov puk je udelovao u napadu na Francusku, i borio se u oblasti Vosže (Vosges), i oko Arasa (Arras), jeseni 1914. Nakon odsustva zbog bolesti, stupio je u Alpenkorps kao štabni oficir, i služio je u Makedoniji, Francuskoj, i Srbiji. Do kraja rata je stekao čin kapetana.

Paulus je ostao u Nemačkoj vojsci, koja je u velikoj meri umanjena nakon Versajskog sporazuma, i dodeljen je 13. pešadijskom puku u Štutgartu, kao komandir čete. Služio je na raznim štabnim pozicijama duže od decenije (1921—1933) a zatim je kratko komandovao motorizovanom brigadom (1934—1935) pre nego što je postavljen za načelnika štaba u sedištu Pancera 1935.

Drugi svetski rat

Ostao je na ovoj dužnosti do 1939, kada je unapređen u general-majora, i postao načelnik štaba Nemačke desete armije, koja je služila u Poljskoj, Holandiji, i Belgiji. Deseta armija je kasnije preimenovana u Šestu armiju. Postavljen je za zamenika načelnika nemačkog generalštaba 1940, i na ovoj poziciji je učestvovao u izradi planova za invaziju na Sovjetski Savez. Postao je komandir nemačke Šeste armije januara 1942, i vodio je napad na Staljingrad.

Uprskos svojoj dobroj proceni, Paulus je pratio Hitlerova naređenja da drži pozicijeu Staljingradu po svaku cenu, čak i kad su njegove snage bile potpuno opkoljene. Pokušaj pomoći, Armijske grupe Don, koji je vodio feldmaršal Erih fon Manštajn, je bio neuspešan, što je bilo neizbežno, jer nemačka vojska nije imala dovoljnu snagu da razbije sovjetske snage koje su držale Šestu armiju u obruču, kao i zbog činjenice da je kad je izvršen ovaj pokušaj spašavanja, Paulusova preostala oklopna vozila su imala dovoljno goriva samo za 12 milja. Bilo kako bilo, Paulusu nije dozvoljeno da pokuša da pobegne iz obruča, i Šesta armija je konačno pregažena, zajedno sa rumunskim saveznicima, i ruskim trupama koje su se borile na strani Nemaca, kada su nedostatak municije i opreme, umor i bolest u redovima nemačke vojske postali prejaki, da bi Nemci bili u stanju da se odupru napadima Crvene armije, krajem januara 1943. Staljingradska bitka je vođena neverovatnom žestinom, i sigurno spada u red najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva.

Paulus nije bio sposoban, ili nije imao volje da uprkos Hitlerovom naređenju pokuša da spasi svoje ljude pokušajem proboja iz obruča. Međutim, on je takođe odbio da izvrši samoubistvo, što je Hitler želeo. Od Paulusa je očekivano da drži Staljingrad do smrti. 30. januara 1943, Hitler je unapredio Paulusa u čin feldmaršala, nakon što je sudbina Šeste armije zapečaćena. Kako se nijedan nemački feldmašral u istoriji nije predao, implikacija ovog unapređenja je bila jasna.

Paulus se predao 31. januara 1943. U sovjetskom zarobljeništvu je postao glasni kritičar nacističkog režima, stupivši u (od strane Rusa organizovan) Nacionalni komitet za slobodnu Nemačku, pozivajući Nemce na predaju. Kasnije je bio svedok optužbe na Suđenjima u Nirmbergu. Pušten je 1953, dve godine pre repatrijacije preostalih nemačkih ratnih zarobljenika (većina ostalih veterana iz Staljingrada), koje su Sovjeti okarakterisali kao ratne zločince.

Paulus je ostao kontroverzna istorijska ličnost, usled ključne promene u ponašanju i suprotstavljanja Hitleru.

Fridrih Paulus je umro u Istočnoj Nemačkoj, kao inspektor policije.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
DzoKv



Broj poruka : 31
Godina : 32
Location : Kraljevo
Datum upisa : 18.12.2007

PočaljiNaslov: Nemacki oficiri tokom 2. svetskog rata   Uto Dec 25, 2007 11:08 am

Ervin Romel



Ervin Romel (nem. Erwin Johannes Eugen Rommel) (15. novembar, 1891 – 14. oktobar, 1944) je bio nemački general i komandant Nemačkog afričkog korpusa za vreme Drugog svetskog rata. Poznat je i pod nadimkom Pustinjska lisica (Wüstenfuchs).

Rane godine

Romel je rođen u mestu Hajdenhajm udaljenom oko 50 km od Ulma, u državi Virtemberg kao drugi sin iz braka protestanstkog upravitelja srednje škole u Alenu, Ervina Romela starijeg i Helene fon Luc, ćerke uglednog lokalnog zvaničnika. Bračni par je imao još tri deteta, dva sina Karla i Gerharda i ćerku Helenu. Kasnije, sećajući se svojih dečačkih dana Romel je napisao "imao sam veoma srećno detinjstvo". Mladi Ervin nosio se mišlju da postane inženjer ali je na očev nagovor 1910. god. pristupio lokalnom 124. Virtenberškom pešadijskom puku kao oficirski kadet i uskoro je poslat u oficirsku školu u Dancingu.

U Dancingu je Romel 1911. god. upoznao svoju buduću suprugu Lusi Molin sa kojom se oženio 1916. god. 1928. god. dobili su sina Manfreda koji je kasnije postao gradonačelnik Štutgarta. Prema nekim istoričarima Romel je 1912. god. imao ljubavnu aferu sa Valburgom Štemer iz koje je rođena ćerka Gertrud. Romel je diplomirao 1911. god. da bi već 1912. god. bio primljen u službu kao poručnik.

Prvi svetski rat

Tokom Prvog svetskog rata Romel je služio u Francuskoj, kao i na rumunskom i italijanskom frontu. Tokom rata Romel je tri puta ranjavan i odlikovan je Gvozdenim krstom - prve i druge klase. Takođe je postao najmlađi dobitnik najvišeg pruskog odlikovanja "Ordena za zasluge" (Pour le Mérite), počasti koja je bila rezervisana samo za generale. Ovo odlikovanje je dobio zbog zasluga u borbama u planinama severo-istočne Italije, naročito u bici kod Longarone i zauzeću planine Matažur kada je zarobljeno 150 italijanskih oficira, 7000 vojnika i 81 artiljerijsko oruđe. Njegov bataljon je takođe odigrao ključnu ulogu u bici kod Kobarida (bici za Kaporeto ) kada je nemačka vojska izvojevala jednu od najznačajnijih pobeda nad italijanskom vojskom.

Između dva rata

Posle rata Romel je bio komandant bataljona i instruktor u Drezdenskoj pešadijskoj školi (1929-1933) i Potsdamskoj vojnoj akademiji (1935-1938). Njegovi ratni dnevnici, Infanterie greift an (Pešadijski napadi), objavljeni 1937. god. postali su jedan od glavnih vojnih udžbenika i privukli su pažnju Adolfa Hitlera koji ga je iste godine angažovao da obučava Hitler Jugend. 1938. god. Romel već u činu pukovnika imenovan je za komandanta vojne akademije u Viner Nojštatu. Međutim, ubrzo zatim napušta ovaj položaj zato što je imenovan za komandanta hitlerovog ličnog zaštitnog bataljona (Fuhrer-Begleitbattalion). Dok je službovao na ovom položaju Romel se veoma zbližio sa Hitlerom. Bio je zadužen za njegovu ličnu bezbednost tokom posete okupiranoj Čehoslovačkoj. Neposredno pred invaziju na Poljsku unapređen je u čin general-majora. Kao izraz velike naklonosti Hitler je naredio da Romelovo unapređenje stupi na snagu retroaktivno od 1. juna 1939. god.

Drugi svetski rat

Poljska 1939

Tokom ovog perioda Romel je postao lični prijatelj Adolfa Hitlera. Pokazivao je veliko divljenje prema njemu i nacional-socijalizmu što se može videti iz delova pisama koje je pisao svojoj porodici: "Firer zna šta je najbolje za nas", "Šta mislite o septembarskim događajima; Hitlerov govor? Zar nije divno što imamo takvog čoveka?". Zahvaljujući bliskom odnosu sa Hitlerom Romel je unapređen u čin general-majora i bio je odgovoran za bezbednost Hitlerovog mobilnog štaba tokom poseta frontu.

Francuska 1940-41

1940. god. Romel je dobio komandu nad 7. oklopnom divizijom, koja je kasnije dobila nadimak Gespenster-Division ("Divizija duhova" zbog neverovatne brzine napredovanja koji je uspevala da postigne usled čega se često događalo da čak i nemačka vrhovna komanda ne zna njen tačni položaj) tokom operacije Fall Gelb, napada na Francusku i zemlje Beneluksa. Tokom ove operacije pokazao je neverovatnu umešnost u komandovanju oklopnim jedinicama zbog čega je imenovan za komandanta nemačkih snaga sačinjenih od 5. lake divizije, a kasnije i 15. oklopne divizije koje su početkom 1941. god. trebale da budu poslate u Libiju da bi pomogle poraženim i demoralisanim italijanskim trupama. Ove divizije predstavljale su osnovu nove nemačke borbene formacije nazvane Nemački afrički korpus - Deutsches Afrika Korps koja će pod Romelovom komandom steći slavu u borbama u Severnoj Africi.

Afrika 1941-43

Nakon dolaska u Afriku Romel je proveo najveći deo vremena vršeći reorganizaciju italijanskih jedinica koje su pretrpele poraz od snaga Britanskog komonvelta pod komandom general-majora Ričarda O'Konora. Nova ofanziva sila Osovine u Severnoj Africi predvođena snagama Nemačkog afričkog korpusa izbacila je savezničke snage iz Libije, ali je izgubila momentum i zaustavila se neposredno nakon prelaska preko egipatske granice. Ključna libijska luka Tobruk iako u okruženju i dalje je bila u rukama savezničkih snaga pod komandom australijskog generala Leslija Morsheda. Dotadašnjeg vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Severnoj Africi generala Arčibalda Vejvela na tom položaju zamenio je dotadašnji vrhovni komandant britanskih snaga u Indiji general Klod Okinlek. Okinlek je ubrzo pokrenuo ofanzivu koja je potisnula nemačke i italijanske snage i razbila opsadu Tobruka. Međutim, kada je saveznička ofanziva izgubila na snazi Romel je napao.

U klasičnom blickrigu koji je usledio Savezničke snage su temeljno poražene. Za samo nekoliko nedelja linija fronta pomerena je duboko u egipatsku teritoriju. Romelova ofanziva je konačno zaustavljena kod malog železničkog gradića El Alamein udaljenog samo 60 milja od Kaira. Prvu bitku za El Alamein Romel je izgubio zbog kombinacije logističkih problema i poboljšane taktike savezničkih snaga. Saveznici koji su bili saterani uza zid bili su blizu centara za snabdevanje što je omogućilo popunu jedinica svežim trupama dovedenim sa drugih frontova. Okinlekova taktika da tokom bitke napada slabije italijanske snage prinudila je Romela da Nemački afrički korpus koristi u ulozi vatrogasca koji je intervenisao na kritičnim tačkama na liniji fronta zbog čega je inicijativa prešla u savezničke ruke. Romel je još jednom pokušao da probije savezničku odbrambenu liniju tokom bitke za Alam Halfu. Međutim, ovaj pokušaj je odlučno sprečen od strane savezničkih jedinica kojima je komandovao novopridošli saveznički komandant general-pukovnik Bernard Montgomeri; uglavnom zahvaljujući tome što je britanska obaveštajna služba razbila šifarski kod nemačke mašine za šifriranje "Enigma" zbog čega je saveznicima bio poznat operativni plan i satnica dejstava Nemačkog afričkog korpusa. Ova obaveštajna operacija kao i podaci koja je ona obezbeđivala tokom čitavog Drugog svetskog rata poznati su pod jedinstvenim nazivom "Ultra".

Zbog savezničkih snaga stacioniranih na Malti koje su konstantno napadale nemačke konvoje sa neophodnim zalihama na putu za Libiju, kao i zbog ogromne razdaljine koju je snabdevanje moralo da prevali od najbližih luka u Libiji do nemačkih položaja u Egiptu, Romel nije mogao da zadrži El Alamein na neodređeno vreme. Međutim, bila je potrebna još jedna velika bitka tzv. druga bitka za El Alamein, da bi se njegove trupe naterale na povlačenje. Posle poraza u ovoj bici Romel je uprkos naređenjima Hitlera i Musolinija da se što pre zaustavi i suprotstavi montgomerijevoj 8. armiji, to učinio tek po dolasku u Tunis i zaposedanju stare francuske odbrambene pogranične linije tzv. Maret linije. Odlično organizovano povlačenje Nemačkog afričkog korpusa stvorilo je veliko rastojanje između nemačkih i britanskih jedinica što je Romelu ostavilo dovoljno vremena da po dolasku u Tunis nanese poraz američkom 2. korpusu u bici kod prolaza Kaserin.

Okrenuvši se još jednom da se suprotstavi snagama Britanskog komonvelta na odbrambenoj Maret liniji Romel nije mogao da učini ništa više osim da odlaže neizbežno. Pre završetka kampanje u Tunisu koja je okončana savezničkom pobedom Romel je zbog bolesti morao da se vrati u Nemačku.

Neki autori smatraju da je Romelovo povlačenje Nemačkog Afričkog korpusa u Tunis, suprotno hitlerovim željama, predstvljalo daleko veći uspeh od njegovog zauzeća Tobruka (nasuprot strašnoj sudbini koja je kod Staljingrada zadesila nemačku 6. armiju pod komandom Fridriha Paulusa koji je do zadnjeg trenutka poštovao hitlerovu naredbu o zabrani odstupanja).

Francuska 1943-44

Po povratku u Nemačku Romel je jedno vreme bukvalno bio "nezaposlen". Međutim, kako se ratna plima okrenula protiv Nemačke Hitler ga je postavio za komandanta grupe armija B koja je trebalo da brani francusku obalu od predstojeće savezničke invazije. Posle bitaka u Africi Romel je došao do zaključka da bi svi ofanzivni pokreti trupa u Francuskoj bili onemogućeni ogromnom vazdušnom nadmoći saveznika. Zastupao je stav da tenkovske jedinice moraju da budu razbijene na manje grupacije stacionirane blizu obale kako bi u slučaju invazije mogle odmah da stupe u akciju i odbace saveznike u more. Na taj način Romel je želeo da smanji vreme reagovanja i izbegne velike gubitke koje bi nemačke jedinice trpele tokom transporta ka mestu invazije usled dejstva savezničke avijacije. Želeo je da invazija bude zaustavljena na samoj obali.

Međutim, njegov pretpostavljeni Gerd fon Rundštet je smatrao da nije moguće zaustaviti invaziju na obali zbog velike vatrene moći Britanske kraljevske mornarice koja je imala zadatak da vrši artiljerijsku pripremu i pruža vatrenu podršku desantnim jedinicama. Njegov stav je bio da oklopne jedinice moraju da se grupišu dublje u pozadini bliže Parizu kako bi savezničke jedinice bile napadnute izvan dometa razarajuće brodske artiljerije. Kada je od Hitlera zatraženo da se opredeli za jednu od predloženih taktika on je izabrao kompromis. Oklopne jedinice bile su stacionirane predaleko da bi Romel imao ikakve koristi od njih ali ne dovoljno daleko da bi Rundštetov plan mogao da se realizuje. Uprkos tome nije mnogo nedostajalo da Romelov plan urodi plodom.

Tokom dana D nekoliko oklopnih jedinica našlo se dovoljno blizu da svojim uspešnim dejstvom protiv savezničkih snaga dokaže da je Romelov plan imao mnogo više šanse za uspeh od Rundštetovog. Među ovim jedinicama nalazila se i 21. oklopna divzija, kojom je Romel komandovao u Severnoj Africi, a koja je već prvog dana iskrcavanja izvršila protivnapad na britanskom i kanadskom sektoru obale i u jednom trenutku uspela da izbije na obalu Lamanša ali je ubrzo zbog nedostatka podrške bila prinuđena da se povuče.

Zavera protiv Hitlera

17. jula 1944. god. vozilo u kojem se nalazio Romel uništeno je napadom iz vazduha od strane Spitfajera Kraljevskog kanadskog ratnog vazduhoplovstva. Romel je nakon napada primljen u bolnicu sa ozbiljnim povredama glave. U međuvremenu, nakon neuspelog atentata na Hitlera 20. jula 1944.god. Romel je bio osumnjičen za učestvovanje u zaveri. Za razliku od Gebelsa koji nije bio uveren u Romelovu umešanost Borman je smatrao da je on bio jedan od glavnih učesnika zavere. O tome da li je Romel bio upoznat sa detaljima zavere i da li je u njoj učestvovao, špekuliše se i danas. Posle rata njegova žena je izjavila da je bio protiv ubistva Hitlera zato što nije želeo da buduće generacije mladih nemaca steknu utisak da je rat izgubljen zbog "uboda u leđa" poznatog kao Dolchstoßlegende što je smatrano za jedan od glavnih razloga za poraz nemačke u Prvom svetskom ratu. Umesto ubistva Romel je smatrao da Hitler mora da bude zarobljen kako bi mu se javno sudilo. Zbog Romelove popularnosti u nemačkom narodu Hitler mu je ponudio alternativu. Mogao je da bira između samoubistva ili javnog suđenja i represija nad porodicom. Romel je izvršio samoubistvo 14. oktobra 1944. god. Sahranjen je sa svim vojnim počastima.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
DzoKv



Broj poruka : 31
Godina : 32
Location : Kraljevo
Datum upisa : 18.12.2007

PočaljiNaslov: Nemacki oficiri tokom 2. svetskog rata   Uto Dec 25, 2007 11:12 am

Gerd fon Rundštet



Karl Rudolf Gerd fon Rundštet (12. decembar 1875. – 24. februar 1953.) je bio nemački feldmaršal tokom Drugog svetskog rata. Bio je jedan od najsposobnijih nemačkih generala i jedan od retkih nemačkih visokih oficira koji je tokom čitave svoje karijere bio apolitičan.

Rođen u Ašerslebenu, u aristokratskoj pruskoj porodici, fon Rundštet je stupio u nemačku vojsku 1893. god., da bi 1902. god. postao pitomac elitne nemačke vojne akademije – insitucije koja je godišnje primala samo 160 novih studenata od kojih je i do 75% otpadalo tokom studija. Tokom Prvog svetskog rata je napredovao u službi da bi 1918. god. stekao čin majora i funkciju načelnika štaba u svojoj diviziji.

Posle rata fon Rundštet je stalno napredovao u okviru male nemačke vojske koja je bila ograničena na 100.000 ljudi. 1932. god. postavljen je za komandanta 3. pešadijske divizije. Kasnije iste godine zapretio je da će dati ostavku kada je Franc fon Papen uveo vanredno stanje i naredio svojim trupama da izbace članove nacističke partije iz državnih zgrada. Rundštet je takođe bio veoma zabrinut zbog brzog uspona na vlast nacista zbog čega je u oktobru 1938. god. napustio armiju.

U septembru 1939. god. je počeo Drugi svetski rat i fon Rundštet je pozvan da komanduje Grupu armija Jug tokom uspešne kampanje u Poljskoj. Tokom planiranja kampanje na zapadu i napada na Francusku, podržao je fon Majšntajnovu koncepciju „oklopne pesnice“ koja je konačno postala osnova Žutog plana. Tokom bitke fon Rundštetu je poverena komanda nad dve oklopne, tri motorizovane i 35 pešadijskih divizija.

14. maja 1940. god. nemačke oklopne divizije pod komandom Hajnca Guderijana prešle su reku Mezu i napravile veliku brešu u savezničkoj liniji fronta. General fon Rundštet je bio zabrinut zbog mogućnosti da ovako dubok prodor oklopnih jedinica pretrpi neuspeh zbog izostanka pešadijske podrške zbog čega je zatražio da se dalje napredovanje obustavi kako bi pešadijske divizije mogle da osiguraju izložene bokove oklopnih divizija; zastoj u napredovanju nemačkih oklopnih jedinica omogućio je saveznicima da preko Denkerka evakuišu svoje jedinice na britansko ostrvo. Gerd fon Rundštet i drugi nemački generali tvrdili su da je ova kontraverzna odluka bila Hitlerova i da je bila motivisana njegovim čvrstim uverenjem da će Velika Britanija biti spremnija da zaključi mirovni sporazum sa Nemačkom ukoliko joj se omogući da evakuiše svoj Ekspedicioni korpus iz Francuske. Ne može se sa sigurnošću tvrditi šta je Hitler imao na umu, ali je konačna odluka o ovom pitanju bila poverena fon Rundštetu kojeg je Hitler, na Hadlerovo čuđenje ovlastio da donese konačnu odluku.

Fon Rundštet je unapređen u feldmaršala 19. jula 1940. god. i bio je uključen u planiranje operacije Morski lav. Kada je invazija otkazana, fon Rundštetu je dodeljena komanda nad okupacionim snagama u Francuskoj i dobio je zadatak da učvrsti obalsku odbranu u Holandiji, Belgiji i Francuskoj.

Od juna 1941. god. fon Rundštet je učestovao u operaciji Barbarosa kao komandant Grupe armija Jug koja je bila sastavljena od 52 pešadijske i 5 oklopnih divizija. U početku je njegovo napredovanje bilo sporo ali je u septembru iste godine zauzet Kijev u kojem je zarobljeno neverovatnih 665.000 sovjetskih vojnika – danas se zna da je zapravo zarobljeno manje od 400.000 ali je i dalje u pitanju veoma impresivna brojka. Nakon ove pobede fon Rundštet je usmerio svoju grupu armija ka istoku sa zadatkom da osvoji Harkov i Rostov. Snažno se protivio daljem nastupanju nemačkih armija tokom ruske zime i savetovao je Hitlera da obustavi dalje operacije ali je njegovo stanovište odbačeno.

Fon Rundštet je u novembru 1941. god. pretrpeo srčani udar ali je odbio da bude hospitalizovan i nastavio je dalje nastupanje uspevši da 21. novembra osvoji Rostov. Međutim, snažan sovjetski protivnapad izbacio je nemačke jedinice iz grada. Kada je fon Rundštet zatražio odobrenje od Hitlera da se povuče, ovaj se razbesneo i zamenio ga je sa generalom Valterom fon Rajhenauom.

Hitler je ponovo uspostavio fon Rundšteta u aktivnu službu u martu 1942. god. postavljajući ga za komandanta nemačkih snaga na zapadu. Na ovoj funkciji se pokazao izuzetno interntim zbog čega je do jeseni 1943. god. atlantska obala bila jako loše utvrđena. Tek nakon Romelovog imenovanja za fon Rundštetovog neposredno potčinjenog započeti su obimni radovi na ojačavanju Atlantskog bedema. Tokom rasprava koje su prethodile savezničkoj invaziji Rundštet je insistirao na stavu da oklopne rezerve treba zadržati u operativnoj pozadini kako bi nakon inicijalnog savezničkog iskrcavanja mogle da budu upotrebljene u cilju uništenja mostobrana. Komandant nemačkih oklopnih jedinica Švapenburg podržavao je njegov stav. Nasuprot njima je bio Romel koji je insistirao na tome da oklopne jedinice moraju da budu raspoređene u blizini obale zato što bi saveznička vazdušna nadmoć onemogućila ili značajno usporila njihovo kretanje. Poučen lošim iskustvom iz Severne Afrike Romel je verovao da je savezničko vazduhoplovstvo u stanju da onemogući čak i noćne pokrete nemačkih jedinica. Romel je takođe bio ubeđen da je iskrcavanje u Normadniji malo verovatno zbog čega je smatrao da bi u ovom delu Francuske trebalo ostaviti minimalne oklopne jedinice. Iako je bio voljan da prihvati malu verovatnoću iskrcavanja u Normandiji fon Rundštet je i dalje smatrao da je u pitanju suluda kocka. Nažalost, njegov autoritet koji je bio značajno narušen njegovom neaktivnošću nakon imenovanja za komandanta nemačkih jedinica na zapadu nije bio dovoljan da podupre njegove stavove zbog čega je Romelovo stanovište prevagnulo. Nemačke oklopne divizije bile su raštrkane duž obale zbog čega su u Normadniji, u trenutku iskrcavanja bile samo dve oklopne divizije što je imalo katastrofalne posledice na dalji tok operacija. Posle D-dana, u junu 1944. god., fon Rundštet je savetovao Hitlera da zaključi mir sa saveznicima. Hitler je na njegov savet odgovorio tako što ga je zamenio generalom Ginterom fon Klugeom.

Besan zbog zavere da se ubije Hitler, Runštet je pristao da se pridruži Guderijanu i Vilhelmu Kajtelu na Vojnom sudu časti koji je izbacio iz vojske na stotine nemačkih oficira, često na osnovu bednih dokaza, pod optužbom da su kovali zaveru protiv Hitlera. Na ovaj način oni su bili predati u ruke civilnom sudstvu, tačnije u ruke Rolanda Freislera. Mnogi od njih su pogubljeni.

Sredinom avgusta 1944. god. fon Kluge je izvršio samoubistvo zbog čega je fon Rundštet ponovo imenovan za komandanta nemačkih snaga na zapadu. Na brzinu je izvršio reorganizaciju trupa, taman na vreme da se uspešno suprotsavi savezničkim snagama za vreme operacije Market-Garden. Iako je bio vrhovni komandant nemačkih snaga na zapadu, koje su učestovale u neuspešnoj ofanzivi čiji cilj je bio zauzimanje Antverpena (poznatijoj kao Ardenska ofanziva ili bitka za izbočinu), od samog početka se protivio toj ofanzivi. Ponovo je razrešen dužnosti u martu 1945. god. nakon što je saopštio Vilhelmu Kajtelu da bi Hitler trebalo da zaključi mir sa saveznicima i da je dalje vođenje rata beznadežno.

Rundšteta je, 1. maja 1945. god. zarobila američka 36. pešadijska divizija. Tokom ispitivanja je pretrpeo još jedan srčani udar zbog čega je prebačen u Veliku Britaniju gde je bio u zarobljeništvu. Britanci su ga optužili za ratne zločine ali mu nikada nije bilo suđeno zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Pušten je iz zarobljeništva 1948. god. i do svoje smrti je živeo u Hanoveru.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Nemacki oficiri tokom 2. svetskog rata   

Nazad na vrh Ići dole
 
Nemacki oficiri tokom 2. svetskog rata
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Mihajlo Pupin
» Misterije operacije „Barbarosa“
» VALJEVO
» Prvi Svetski rat
» Portugalija

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
ludilo :: Armija-
Skoči na: